Šesnaest priča, koliko broji ova zbirka, oplemenjeni su izuzetnim crtežima koji nas još više uvode u svet autorkine mašte jer možemo uporediti njeno viđenje likova sa našim. U njoj su se sabrali redovi moderne tehnike pisanja, skokovitih konstrukcija, prepleti iracionalnog i realnog, čudesne ličnosti koje podjednako žive u svetu mašte i sanjaju u svakodnevici koja i nas okružuje, prstohvati različitih stilova i tiha, sveprožimajuća kritika sveta koji poput okova steže i nas i junake ovih priča. U svakoj od njih pulsira postmodernistički damar koji u centar pažnje stavlja pojedinca i dubinu njegovog unutrašnjeg sveta. I svaki od njih, osim što ima neobično ime i prezime, koje je ponekad teško i pročitati a kamoli izgovoriti, ima bogat univerzum misli, navika, osobina i postupaka, svojevoljno samokritičnih a da retko u svom načinu života promene, a i kad promene, pogreše, sami praveći odabir sopstvenih nesavršenstava u kojima tiho odvajaju dan po dan, duboko srećni u uljuljkanosti životarenja. U ovim pričama sve je moguće, žanrovi su isprepletani i socijalna skica lako može prerasti u napeti kriminalistički žanr. Možda su zato i najupečatljiviji baš takvi dinamični redovi, poput Limunomobila gde se skriveni identitet vremešne tetke ne pretvara samo u krvavi zločin već i razrešenje incestuozno-perverznih fantazija ali i samog razloga za način života degeneričnog glavnog lika. Sa druge strane, u priči Cura Mucul neverovatan obrt na kraju dovodi do pitanja koliko nečija introvertnost, skromnost i asocijalnost može biti okidač za nenadanu potrebu za novim zločinima. Stvarnosna proza koja izbija sa svake stranice ove jedinstvene zbirke upućuje nas na ironiju kojom je prožeta svaka rečenica. I pripovedač i likovi nemaju problem sa samokritikom, ali ni kritikom prema drugima pa i celog društva i sistema koji ih svakog dana pomalo samelju i ispljunu nazad u njihov mali svet, poput hrčka zaglavljenog u večitom okretanju točka. U pozadini priča nema konkretnog mesta i vremena zbivanja, ali uvek je u pitanju neki društveni trenutak u kome se protagonista nalazi. Prikazujući ih u takvom kontekstu okruženja u kome je sve moguće i sve dozvoljeno, autorka i sama ne preza da prikaže tamno lice izgubljene generacije kojoj svako od njih pripada, sve do vrhunca sarkazma, možda i groteske, u priči Skupština, u čijoj instituciji završavaju likovi sa margine tvoreći od nje veliku „gasnu komoru” flatulencije. Zato i oni dobijaju ego bušan kao sir, poput sistema i društva koje ih tome i uči – zato se ne suzdržavaju ni od jedne svoje potrebe: ispuštaju gasove, ne vode računa o higijeni, skloni su sirovoj seksualnosti, porocima, fetišima, zavisnostima, uživajući u nervozi svojih creva i degeneričnosti svoje ličnosti podjednako koliko i ejakulaciji u bazenu sa pet zvezdica. Međutim, ono što ipak daje poseban pečat ovoj zbirci jesu neobične konstrukcije, koje krase samo pisce vanrednih književnih dometa. Pavićevski maštovito, u sprezi sa bogatim metaforama i hiperbolama, plete se karakterizacija likova u kojima „kosa raste od tuge”, likovi imaju „roj stršljenitih misli”, spavaju u koferu ili kutiji za cipele, „uprežu jednoroge u poteru za lekovitim rečima koje se rimuju”, sanjaju „kako se veliko slovo R kotrlja niz ulicu” ili „kako plivaju u bazenu punom goveđe supe sa barenim mesom i povrćem i rezancima”. Čudnovate slike tako pletu čudnovate priče, a one bude posebnu psihičku energiju koju autorka svojim redovima prenosi, preobražava i oplemenjuje svakog čitaoca koji dovoljno otvori dušu da u nju primi njene izmaštane svetove. Zato istrgnute rečenice iz svake priče mogu poslužiti kao svetlucavo jezgro oko koga se plete spontana proizvoljnost u vidu podsvesti, kako likova, tako i autorke i nas samih. Dubokim promišljanjem jedino možemo doći do zaključka da se u svim ovim pričama neguje princip sveopšte povezanosti možda najbolje prikazan u priči Bio jednom jedan stolar, u kome naizgled bezazlen događaj može pokrenuti mnogo različitih ljudskih sudbina, a sve će se na kraju svesti na jedino sklonost ka veri u veru ili racionalno razmišljanje svega što nas okružuje. Zato nas priče Hristine Radović Andrić uče da se i u svetu ironije i brbljive tišine uvek može naći neko mesto na kome se uči ’ladovina, ona ista koja nudi izlaz iz učmalosti i životarenja, ona do koje se žabokrečina življenja sama uklanja a putuje brže uz pomoć kanua sa tankim slovima.